6. Јасеновац данас
6. Jasenovac heute
(темпера, акрил, дрвена бојица и танки фломастер на картону у боји; 21х29,7 cm)
(Tempera, Acryl, Buntstifte und Fineliner auf farbigem Karton; 21х29,7 cm)
… рањен прошлошћу, тужно тих. Многе куће срушене су и пусте. Ми знамо шест старица које су биле у логорима као деца. Некада сеоска црква мученица сада је обновљени манастирски храм Рођења Светог Јована Крститеља.
…von der Vergangenheit verletzt, traurig still. Viele Häuser sind zerstört und verwaist. Wir kennen sechs alte Frauen, die als Kinder in den Lagern waren. Die Dorfkirche, damals zerstört und somit zur Märtyrerin geworden, ist jetzt eine erneuerte Klosterkirche, der Geburt des Heiligen Johannes des Täufers gewidmet.
Доњани, низводно од главног пута и моста, од постанка места били су насељени српским становништвом. Ту је 1775. године саграђен велелепни православни храм посвећен Рођењу Претече Јована, прва жртва Другог светског рата, када је до темеља срушен. На истом месту је подигнут нови знатно мањи храм, освештан 2. септембра 1984. године, који је на Ваведење, 4. децембра 2000. године проглашен манастиром, а указом тадашњег владике славонског Саве.
Манастиру данас припада и Библиотека у згради обновљене старе црквене школе, и више кућа у улици која је кроз историју са сваким сукобом добијала ново име (Главна улица, Жртава фашизма, Хрватских бранитеља), до локалитета Усташке болнице.
Било је то негде пред Васкрс те прве године у Јасеновцу. Пошла сам на поље логора, на улици је подбочена стајала онижа, мршава старица. Имала је мараму са туфницама, кецељу и стари џемперић увезан око струка. Осмехнула ми се: Сестрица! Дођи к мени. Ја немам никог. Пришла сам. Дико, ја сам ти у логору била. Тако је почело наше познанство с бака Љубом. Имала је осамдесет и седам година, живела у трошној приземној кући, садила башту, била истински гостољубива и крајње милостива у својој немаштини. На сам Васкрс навече отишла сам код ње с пакетом разних намирница. У неверици је дуго и са радошћу понављала: Ти си мени дошла?! Негодовала је када бисмо јој нешто хтеле помоћи. Не, таман посла, треба ја да помогнем нашу цркву. Једном ме је позвала да ми да кромпира који је управо повадила из своје баште. Ушла сам у мрачну, стару летњу кухињу, ослонила се на зид на коме су о ексерима висиле некакве крпе, кад испод крпа на зиду спазих велику, жутом фарбом исцртану, Давидову звезду:
Да, ту је остала. Није дао дјед да се прекречи. Овде ти је била болница, и Жидови доктори скопчани у букагије. Поделила сам са мати новост о Љубиној звезди. Нисмо схватале њену важност све док се пар месеци касније са владиком пакрачко-славонским Јованом није повела прича о месту где је први пут испричано Житије Светог мученика Вукашина, а од стране његовог кољача, српском доктору-заточенику, Неди Зецу. Тада смо схватили да је летња кухиња наше Бака Љубе такорећи једини преостали аутентични објекат Јасеновачког логора, а била је одељење Усташке болнице. Убрзо потом бака је одлучила да поклони свој део имања цркви, и сагласност потврдила отиском прста.
Donjani, stromabwärts der Hauptstrasse und der Brücke, wird seit der Gründung der Stadt von der serbischen Bevölkerung bewohnt. Im Jahr 1775 wurde dort eine prächtige orthodoxe Kirche, gewidmet der Geburt Johannes des Täufers, errichtet. Sie war das erste Opfer des Zweiten Weltkriegs, dem Erdboden gleichgemacht. An derselben Stelle wurde eine neue, deutlich kleinere Kirche erbaut, die am 2. September 1984 geweiht und am 4. Dezember 2000 am Festtag Mariä Tempelgang durch Erlass des damaligen Bischofs von Slawonien Sava zum Kloster ernannt wurde.
Heute verfügt das Kloster auch über eine Bibliothek im Gebäude der renovierten alten Kirchenschule und über mehrere Häuser in der Strasse, die im Laufe der Geschichte bei jedem Konflikt einen neuen Namen erhielt (Hauptstrasse, Strasse der Opfer des Faschismus, Strasse der kroatischen Verteidiger), bis hin zum historischen Standort des Ustascha-Krankenhauses.
Es war kurz vor Ostern in jenem ersten Jahr in Jasenovac. Ich ging zum Feld des Lagers, da stand eine kleine, dünne, alte Frau auf der Strasse. Sie trug ein gepunktetes Kopftuch, eine Schürze und sie hatte einen alten Pullover um die Taille gebunden. Sie lächelte mich an: Schwesterlein! Komm zu mir. Ich habe niemanden. Ich kam näher. Liebes, ich war im Lager. So begann unsere Bekanntschaft mit Oma Ljuba. Sie war siebenundachtzig Jahre alt, lebte in einem alten einstöckigen Haus, hatte einen Gemüsegarten, war wirklich gastfreundlich und äusserst barmherzig in ihrer Armut. Am Vorabend von Ostern ging ich mit einem Paket verschiedener Lebensmittel zu ihr. Ungläubig wiederholte sie lange und voller Freude: Du bist zu mir gekommen?! Sie ärgerte sich, wenn wir ihr bei etwas helfen wollten. Nein, soweit kommt es noch, ich muss unserer Kirche helfen. Einmal rief sie mich an, um mir Kartoffeln zu geben, die sie gerade aus ihrem Garten geerntet hatte. Ich betrat die dunkle, alte Sommerküche, lehnte mich an die Wand, an der einige Lumpen an Nägeln hingen, als ich einen grossen, mit gelber Farbe gemalten Davidstern unter den Lumpen an der Wand sah:
Ja, er ist dageblieben. Der Grossvater erlaubte nicht, ihn zu übermalen. Hier gab es ein Krankenhaus und jüdische Ärzte in Ketten. Ich teilte meiner Mutter Äbtissin die Neuigkeiten über Ljuba’s Stern mit. Wir erkannten seine Bedeutung erst einige Monate später, als wir mit Bischof von Pakrac und Slawonien Jovan ein Gespräch über den Ort begannen, an dem zum ersten Mal über die Lebens- und Leidensgeschichte des Heiligen Märtyrers Vukašin von seinem Schlächter dem serbischen Arzt-Häftling Nedo Zec erzählt wurde. Da begriffen wir, dass die Sommerküche von Oma Ljuba sozusagen das einzige übrig gebliebene authentische Objekt des Lagers Jasenovac war, und es war die Abteilung des Ustascha-Krankenhauses. Kurz danach beschloss Oma Ljuba, ihr Eigentum der Kirche zu vermachen und bestätigte ihre Aussage mit einem Fingerabdruck.
Јасеновац данас, детаљ: Давидова звезда у згради на локалитету Усташке болнице
Jasenovac heute, Detail: Davidstern im Gebäude, in dem sich das Ustascha-Krankenhaus befand
Чудесни промисао Божји је овој напаћеној, усамљеној души подарио утеху на самом крају живота. Бака Љуба се упокојила на нашим рукама на Светог Јована Милостивог 2018. године.
Тренутак из манастирске свакодневице, коју чине богослужење, послушање и лична молитва, свијен је необичну перспективу ове слике. На њој су под Божјим благословом сестре монахиње, пријатељи манастира, житељи села и свуда невидљиво присутне небеске силе.
Почевши са сликом Јасеновац данас ликове изводим на другачији начин, а главни узор постају дела савременог грузијског сликара, Давида Попиашвилија. Крупних лица, малених руку и босих стопала, сви његови ликови носе дечји израз. Како сам апсолутно настојала да у представљању јасеновачких страдалника избегнем хладна, укочена и искасапљена људска тела, патњом избезумљена лица, а иконопису се нисам учила и нисам била задовољна својим резултатом подражавања канонског иконописа, Давидови ликови су ме охрабрили – умела сам да их изведем и уклопим у свој рад. Ови ликови мили и невини, у композицији једне ужасне логорске стварности, не одбацују посматрача, јер тај ужас надилазе уносећи мир и радост. Свети мученици су на заклање управо и ишли као безазлена деца, и мали и стари, и не помишљајући да им неко жели нанети зло, јер они сами у чистоти свога срца ни у коме нису видели непријатеља. Велика лица истичу и да су они образи живога Бога, управо они који су најгнусније обезличени и истински обезглављивани, убијани као муве или животиње штеточине, као стотине хиљада неких… Они нису “тамо неки“. Они имају свој лик и имена; били су људи.
Die wundersame Vorsehung Gottes spendete dieser leidenden, einsamen Seele am Ende ihres Lebens Trost. Oma Ljuba starb 2018 in unseren Armen am Tag des Heiligen Johannes des Barmherzigen.
Ein Moment aus dem Klosteralltag, der aus Gottesdiensten, aufgetragenen Aufgaben und persönlichem Gebet besteht, wird in dieser ungewöhnlichen Perspektive gemalt. Darauf befinden sich unter Gottes Segen die Nonnen, Freunde des Klosters, die Bewohner des Dorfes und die überall unsichtbar anwesenden himmlischen Kräfte.
Beginnend mit dem Gemälde „Jasenovac heute“ stelle ich die Charaktere auf eine andere Art und Weise dar, und Vorbilder sind die Werke des zeitgenössischen georgischen Malers David Popiashvili. Mit grossen Gesichtern, kleinen Händen und nackten Füssen haben alle seine Figuren einen kindlichen Ausdruck. Da ich bei der Darstellung der Opfer von Jasenovac absolut versucht habe, kalte, steife und abgeschlachtete menschliche Körper und vom Leid verstörte Gesichter zu vermeiden, und ich habe keine Ikonenmalerei studiert, war ich nicht zufrieden mit meiner Nachahmung der kanonischen Ikonenmalerei. David’s Gestalten haben mich ermutigt – ich konnte sie darstellen und in meine Arbeit integrieren. Diese lieblichen und unschuldigen Charaktere in der Komposition einer schrecklichen Lagerrealität stossen den Betrachter nicht ab, denn sie überwinden diesen Horror, indem sie Frieden und Freude bringen. Die heiligen Märtyrer gingen zur Schlachtbank wie harmlose Kinder, ob jung oder alt, und ohne daran zu denken, dass ihnen jemand Schaden zufügen wollte, weil sie selbst in der Reinheit ihres Herzens in niemandem einen Feind sahen.
Die grossen Gesichter weisen auch darauf hin, dass sie die Gesichter des lebendigen Gottes sind, genau jene, die auf schrecklichste Weise entstellt und wirklich enthauptet wurden, getötet wie Fliegen oder Ungeziefer, wie Hunderttausende irgendwelche… Sie sind nicht „irgendwelche“. Sie haben ihr eigenes Antlitz und eigene Namen; sie waren Menschen.
Давид Попиашвили – Добри пастир
David Popiashvili – Der gute Hirte
Давид Попиашвили – Анђео јавља мироносицама радосну вест
David Popiashvili – Engel verkünden die frohe Botschaft