9. Колона Светих новомученика
9. Kolonne der Heiligen Neumärtyrer

(темпера, акрил, дрвена бојица и танки фломастер на картону у боји; 29,7х21 cm)
(Tempera, Acryl, Buntstifte und Fineliner auf farbigem Karton; 29,7х21 cm)
Због верности Богу и Божијој правди пострадасте телом, земља се растужи, ал’ спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом „Имена су ваша у Књизи вечности, улазите у Рај, Децо бесмртности“. Ми на земљи, род ваш кличемо вам углас: „Мученици Нови, молите се за нас!“
(Тропар Светим новомученицима српским, глас 8)12
Wegen eurer Treue zu Gott und Gottes Gerechtigkeit litten eure Leiber, die Erde wurde traurig, aber eure Seelen habt ihr gerettet, der Himmel erfreut sich, und Eure Vorfahren singen im Himmel, an der Pforte zum Paradies begegneten sie euch mit dem Lied «Eure Namen sind im Buch der Ewigkeit, tretet ein ins Paradies, Ihr Kinder der Unsterblichkeit.» Wir auf Erden, eure Verwandten, rufen Euch einstimmig zu: «Neumärtyrer, betet für uns!»
(Troparion den Heiligen serbischen Neumärtyrern, Ton 8)12
Према речима владике Јована нигде се не осећа Велика Субота као на Гробу Господњем и овде на јасеновачким гробницама. Истина је, јер с пролећа земља од блата под чијим су жртвеником душе закланих за ријеч Божију и за свједочанство Јагњетово које имаху (Откривење 6:9), као да кипи и говори о сили Божјој што је у онима који под њом леже, и да ће се о васкрсењу мртвих отворити, а хорови светих устати у слави. Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убијелише их у крви Јагњетовој. Зато су пред пријестолом Божијим, и служе му дан и ноћ у храму његовом; и Онај који сједи на пријестолу обитаваће на њима. Неће више огладњети, нити ће више ожедњети; и неће их пећи сунце, нити каква жега. Јер Јагње, које је на сред пријестола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Откривење 7:14-17).
Laut Bischof Jovan ist der Karsamstag nirgendwo so spürbar wie am Heiligen Grab und hier bei den Jasenovac-Gräbern. So ist es, denn im Frühling ist es, als ob die Erde aus dem Schlamm brodelt, unter dem Altar die Seelen aller, die hingeschlachtet worden waren wegen des Wortes Gottes und wegen des Zeugnisses, das sie abgelegt hatten (Offenbarung 6:9), und als ob sie (die Erde, Anmerkung der Übersetzerin) über die Kraft Gottes sprach, die in denen ist, die unter der Erde liegen, und die sich im Hinblick auf die Auferstehung der Toten öffnen wird, und die Chöre der Heiligen werden in Herrlichkeit auferstehen. Dies sind jene, die aus der grossen Bedrängnis kommen; sie haben ihre Gewänder gewaschen und im Blut des Lammes weiss gemacht. Deshalb stehen sie vor dem Thron Gottes und dienen ihm bei Tag und Nacht in seinem Tempel; und der, der auf dem Thron sitzt, wird sein Zelt über ihnen aufschlagen. Sie werden keinen Hunger und keinen Durst mehr leiden und weder Sonnenglut noch irgendeine sengende Hitze wird auf ihnen lasten. Denn das Lamm in der Mitte vor dem Thron wird sie weiden und zu den Quellen führen, aus denen das Wasser des Lebens strömt, und Gott wird alle Tränen von ihren Augen abwischen (Offenbarung 7: 14-17).

Волим ову фреску, Господњи Други долазак и Страшни суд… наста земљотрес велики, и сунце поста црно…, и мјесец поста сав као крв; и звијезде небеске падоше на земљу,… и небо се измаче као свитак кад се савије, и свака гора и острво покренуше се с мјеста својих (Откривење 6:12-13).
Имена светих записана су на небесима, у „Књизи вечности“, зато их стављам на свитак. Свети мученици ходе у колони, стотине хиљада гоњене су у Јасеновачки логор у колонама. Ми их пратимо узносећи им славословље,13 кад тамјана и светлост кандила. Сусрећу се прошлост, садашњост, будућност, време постаје вечност.
О колони ми је често причала Драга. Она живи на крају улице. Ту је живела и онда, крајем августа 1941. године, када је у Јасеновац дошла прва колона заточеника из Јадовна и с Пага, Срба и Јевреја, који су под усташком командом рушили православни храм, а цигле му уградили у логорске објекте. Село је тада затворено, из кућа се излазило само уз пропусницу. У то прво време рада логора колоне људи су од јасеновачке железничке станице, Главном улицом, свакодневно пролазиле кроз село. Неки би прошли кроз капију логора, а већина њих – они нејаки, старци, жене и деца, скелом су превожени на губилиште у Доњој Градини.
Једном приликом пошла сам да окадим гробове на пољу. Како ми је недостало брикета, закуцала сам код Драге и питала за мало жара. Стајала сам у њеном дворишту кад ми је донела пуну лопатицу: Ево ти. И ту, ту одмах почни да кадиш! Ту су их клали, била сам дијете и гледала, крв ми је долазила до ногу. А онда убрзо на Марковдан, 8. маја 1942, Срби из Јасеновца придодаше се у још једну колону на путу за логор.
Мноштво је мотива, а плави папир мален и празан, наступа бура; сузе теку, срце као да се гужва, грло се стеже, рука дрхтећи извлачи једну нит која описује мученике и исповеднике Христове (α-ω) – имена се нижу, слике навиру, приче одјекују…:
дечак који носи колац,
Најстравичнија сведочанства о страдању у Јасеновачком логору прочитала сам међу исказима преживеле деце логораша. Она говоре о младом Милораду Родићу:14 Између нас изабрао је најљепшег дјечака, на столу му је распорио стомак и ставио га још живог да се пече на ражњу. Кад је несрећни дјечак био испечен, натјерао је најближу родбину да једе његово месо које је откидао са печеног дечака. Дјечакова бака Миља одбила је да једе понуђено месо свог унука, а усташе су је убиле ударцима кундака, а затим је бациле у ријеку Саву… Печеног дјечака са ражња је нестало – појеле су га гладне свиње.15
човек који на рамену носи другог,
Иначе, кад сам носио други леш, био ми је тежак… једва сам чекао да га бацим у раку. Али сада нисам осјећао никакве тежине. Носио сам мртвог оца на починак. Пут дугачак преко једног километра чинио ми се сада прекратак. Зиму нисам осјећао, једино глад.16
једна трудница,
Моја тетка, двадесет једна година, она је била удана за Хрвата. И он се обукао у усташко… и он је долазио њој код жице, и она је њега молила, да је избави вани. Није хтио. Била она у деветом мјесецу трудноће.17
бака Ана 18 ,
Моја сећања, знаш како бих ти знала рећи, ја немам неких сећања, знаш зашто, ја нисам била у логору, него моја бака, моје маме мама, она је истерана из куће, кад је била педесет и пет година, так да ја нисам ни баке запамтила, знаш… они су зашли у кућу и истерали напоље… све живо, и на крају отерана у вагоне. Ту су били вагони у томе, и одведоше је за Стару Градишку, и тамо су је убили.19
мали Синиша пузи и гура свој крстић у сфери,
А у рату му мали био Синиша, његов брат, Душанов,20 то су убиле усташе. И узели од матере то
дијете, и она зна куд он иде – да га убију, и она пошла некуд за Млаку, полуд’ла.“21
Гаврило,
Они су једног човјека, некога Гавру Боровића, човјек толико поштен, пошао свињама носио торбу. Они су њега срели на вратима, убили га…
Мати јој, Стоја, имала педесет година, могла је и она ући у транципорт, али добила дизантерију, разболи се, одвезу је усташе и тамо је убију. Једанаесторо дјеце је имала, а не зна јој се за траг. Ни гдје је убијена, ни шта је било са њом. Ништа се не зна. Јој, муке наше велике…22
Видевши слику Драга се намрштила и скренула поглед: Немој више да црташ. Тешко је! Пострадаћеш.
Ich liebe dieses Fresko, das Zweite Kommen des Herrn und das Jüngste Gericht … Da entstand ein gewaltiges Beben. Die Sonne wurde schwarz … und der ganze Mond wurde wie Blut. Die Sterne des Himmels fielen herab auf die Erde, … der Himmel verschwand wie eine Buchrolle, die man zusammenrollt, und alle Berge und Inseln wurden von ihrer Stelle weggerückt. (Offenbarung 6: 12-13).
Die Namen der Heiligen sind im Himmel, im „Buch der Ewigkeit“, geschrieben, also habe ich sie auf die Schriftrolle gemalt. Die heiligen Märtyrer marschieren in einer Kolonne, Hunderttausende wurden in Kolonnen in das Lager Jasenovac getrieben. Wir folgen ihnen, sie Lob preisend,13 bei Weihrauch und Kerzenlicht. Vergangenheit, Gegenwart, Zukunft treffen aufeinander, die Zeit wird zur Ewigkeit.
Draga erzählte mir oft von der Kolonne. Sie wohnt am Ende der Strasse. Dort lebte sie auch Ende August 1941, als die erste Kolonne von serbischen und jüdischen Häftlingen aus Jadovno und Pag nach Jasenovac kam, die unter dem Kommando der Ustascha die orthodoxe Kirche abrissen und die Ziegelsteine in die Lagergebäude einbauten. Das Dorf wurde damals abgeriegelt und die Häuser konnten nur noch mit Passierschein verlassen werden. Während der ersten Betriebsperiode des Lagers zogen täglich Kolonnen von Menschen vom Bahnhof Jasenovac entlang der Hauptstrasse durch das Dorf. Einige gingen durch das Lagertor, und die meisten von ihnen – Schwache, Alte, Frauen und Kinder – wurden auf Fähren zur Liquidation in Donja Gradina transportiert.
Einmal war ich unterwegs zum Lagerfeld, um die Gräber zu weihräuchern. Da mir die Briketts fehlten, klopfte ich bei Draga an und bat um etwas Glut. Ich stand in ihrem Garten, als sie mir eine volle Schaufel brachte: Hier. Und hier, sofort hier, fang an zu weihräuchern! Sie haben sie hier abgeschlachtet, ich war ein Kind und habe zugesehen, das Blut kam bis zu meinen Füssen. Und dann, am Heiligen Markus-Tag, dem 8. Mai 1942, wurden die Serben aus dem Dorf Jasenovac einer weiteren Kolonne auf dem Weg zum Lager angeschlossen.
Es gibt eine Vielzahl an Motiven, und das blaue Papier ist klein und leer, ein Sturm entsteht; Tränen fliessen, das Herz scheint zu schwellen, die Kehle schnürt sich zu, eine zitternde Hand zieht einen einzigen Faden heraus, der die Märtyrer und Bekenner Christi (α-ω) beschreibt – die Namen reihen sich aneinander, die Bilder quellen hervor, die Geschichten hallen wider…:
der Junge, der einen Pflock trägt
Die schrecklichsten Zeugnisse über das Leid im Lager Jasenovac habe ich unter den Aussagen der überlebenden Lagerkinder gelesen. Sie berichten über den jungen Milorad Rodić:14 Er wählte den schönsten Jungen unter uns, spaltete ihm den Bauch auf und legte ihn, noch am Leben, auf einen Spiess. Als der unglückliche Junge gebraten wurde, zwang er seine nächsten Verwandten, sein Fleisch zu essen. Die Grossmutter des Jungen, Milja, weigerte sich, das angebotene Fleisch ihres Enkels zu essen, und die Ustascha töteten sie mit Schaftschlägen und warfen sie dann in den Fluss Sava … Der gebratene Junge verschwand vom Spiess – er wurde von hungrigen Schweinen gefressen.15
der Mann, der auf den Schultern einen anderen trägt,
Übrigens, wenn ich eine andere Leiche trug, war sie schwer… Ich konnte es kaum erwarten, sie in die Grube zu werfen. Aber jetzt spürte ich kein Gewicht mehr. Ich trug meinen toten Vater zur Ruhe. Die über einen Kilometer lange Strasse kam mir jetzt zu kurz vor. Ich habe keine Kälte gespürt, nur Hunger. 16
eine Schwangere,
Meine Tante, einundzwanzig Jahre alt, war mit einem Kroaten verheiratet. Und er kam in Ustascha-Uniform zu ihr in die Nähe des Lagerzauns, und sie flehte ihn an, sie zu retten. Er wollte nicht. Sie war im neunten Monat schwanger.17
Oma Ana 18 ,
Meine Erinnerungen, wie soll ich es dir sagen, ich habe keine Erinnerungen, weisst du warum? Ich war nicht im Lager, aber meine Grossmutter, die Mutter meiner Mutter, sie wurde mit fünfundfünfzig Jahren aus dem Haus geworfen, so dass ich mich an meine Oma nicht erinnere, weisst du … sie gingen ins Haus und vertrieben … alles Lebendige, und am Ende wurden sie in die Waggons getrieben. Dort befanden sich Waggons, und sie brachten sie nach Stara Gradiška und töteten sie dort.19
der kleine Siniša krabbelt und schiebt sein Kreuz vor sich in der Sphäre,
Und im Krieg da war der kleine Siniša, der Bruder von Dušan, 20 die haben die Ustascha getötet. Sie nahmen das Kind von der Mutter, und sie weiss wohin er geht – ihn zu töten, und sie ging los nach Mlaka, sie ist verrückt geworden.21
Gavrilo,
Sie haben einen Mann, einen Gavro Borović, einen so anständigen Mann, er war unterwegs zu den Schweinen, um sie zu füttern. Sie haben ihn an der Tür getroffen und töteten ihn…
Ihre Mutter Stoja war fünfzig Jahre alt, sie wäre auch im Transport gewesen, aber sie bekam Dyphterie, wurde krank, die Ustascha nahmen sie mit und töteten sie dort. Elf Kinder hatte sie, man hat keine Spur von ihr. Man weiss weder wo sie getötet wurde, noch was mit ihr geschah. Nichts weiss man. Ach, unsere grossen Leiden…22
Als Draga das Bild sah, verfinsterte sich ihr Gesicht und sie schaute weg: Mal’ nicht mehr. Es ist schwer! Du wirst zu Schaden kommen.
- 12 Текст тропара је написао Свети владика Николај Жички и Охридски.
- 13 На свитку који држи монахиња су почетне речи кондака Светим новомученицима Јасеновачким „Дивни свети…“ епископа Атанасија Јевтића, које сваки дан читамо у нашем храму, појемо на логорском пољу.
- 14 Родић (Душан) Милорад, 1923*-1942, Брекиња, Босанска Дубица, Србин, убијен од усташа на неутврђеном стратишту, Poimenični popis žrtava koncentracijskog logora Jasenovac 1941.-1945; 1. izdanje, Spomen-područje Jasenovac, Jasenovac, 2007, стр. 1444. *Напомена: по сведочанствима преживеле деце логораша (види фусноту бр. 15), очевидаца овог злочина, Милорад Родић је пострадао у својој петнаестој години; регистар Музеја жртава геноцида за годину рођења даје 1924.
- 15 Зорка Делић Скиба, Били смо дјеца логораши, Сусрет са Маром Јерковић; стр. 97, Исповјест Боре Дрвенице; н. д. стр 105.
- 16 Егон Бергер, 44 мјесеца у Јасеновцу; н. д. стр. 49.
- 17 Сведочанство Божане Маровић (1947, Брочице)
- 18 Ана (-) Грујичић, 1876-1942, Јасеновац, Новска, Српкиња, нестала од усташа 1942. у логору Стара Градишка на неутврђеном стратишту, Poimenični popis žrtava koncentracijskog logora Jasenovac 1941.-1945; н. д. стр. 543.
- 19 Сведочанство Љепше Станка Пешут (1939-2022, Јасеновац)
- 20 Душан Тривунчић, нестао је 17. септембра 1991. године, и три дана касније пронађен мртав, у једној њиви пут Новске. Отац Душанов, Живко Тривунчић, сахранио је обојицу синова, малог Синишу 1942, и Душана 1991, који је био прва јасеновачка жртва у рату деведесетих.
- 21 Сведочанство Љепше Станка Пешут
- 22 Сведочанство Драгиње Балаћ
- 12 Den Text des Troparion schrieb der Heilige Bischof Nikolaj von Žiča und Ohrid.
- 13 Auf dem Blatt, dass die Nonne in den Händen hält, stehen die Anfangsworte des Kontakion den Heiligen Neumärtyrern von Jasenovac „Herrliche Heilige…“ vom Bischof Atanasije Jevtić geschrieben. Diesen lesen wir täglich in unserer Kirche und singen ihn auf dem Lagerfeld.
- 14 Rodić (Dušan) Milorad, 1923*-1942, Brekinja, Bosanska Dubica, Serbe, убијен од усташа на неутврђеном стратишту, Poimenični popis žrtava koncentracijskog logora Jasenovac 1941.-1945; 1. Auflage, Spomen-područje Jasenovac, Jasenovac, 2007, S. 1444. *Anmerkung: laut Zeugenaussagen von überlebenden Lagerkindern (siehe Fussnote 15), Zeitzeugen dieses Verbrechens, kam Milorad Rodić in seinem 15. Lebensjahr ums Leben; das Register im Museum der Opfer des Genozids ist als Geburtsjahr 1924 angegeben.
- 15 Zorka Delić Skiba, Bili smo djeca logoraši, Susret sa Marom Jerković; S. 97, Zeugenaussage von Boro Drvenica; in: Zorka Delić Skiba, a.a.O., S. 105.
- 16 Egon Berger, 44 mjeseca u Jasenovcu; a.a.O., S. 49.
- 17 Zeugenaussage von Božana Marović (1947, Bročice)
- 18 Ana (-) Grujičić, 1876-1942, Jasenovac, Novska, Serbin, vermisst, von den Ustascha 1942 im Lager Stara Gradiška an unbekanntem Ort, Poimenični popis žrtava koncentracijskog logora Jasenovac 1941.-1945; a.a.O., S. 543.
- 19 Zeitzeugenaussage Ljepše Stanka Pešut (1939-2022, Jasenovac)
- 20 Dušan Trivunčić, vermisst am 17. September 1991, und drei Tage später tot aufgefunden in einem Feld bei Novska. Der Vater von Dušan, Živko Trivunčić, begrub beide Söhne, den kleinen Siniša 1942 und Dušan 1991, der das erste Opfer in Jasenovac im Krieg der 1990er Jahre war.
- 21 Zeitzeugenaussage Ljepša Stanka Pešut
- 22 Zeitzeugenaussage Draginja Balać