22. Сан малих логораша
22. Der Traum der kleinen Lagerinsassen

Сан малих логораша / Der Traum der kleinen Lagerinsassen

(темпера, акрил, дрвена бојица и танки фломастер на картону у боји; 21х29,7 cm)

(Tempera, Acryl, Buntstifte und Fineliner auf farbigem Papier; 21х29,7 cm)

Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?

(Псалам 41:4)

 

Јер Тебе ради усмрћују нас сав дан, сматрају нас као овце за клање. Подигни се, зашто спаваш, Господе? Устани, не одбаци нас до краја!

(Псалам 43:23–24)

Tränen waren mein Brot bei Tag und bei Nacht; denn man sagt zu mir den ganzen Tag: «Wo ist nun dein Gott?»

(Psalm 42:3)

 

Um deinetwillen werden wir getötet Tag für Tag, behandelt wie Schafe, die man zum Schlachten bestimmt hat. Wach auf! Warum schläfst du, Herr? Erwache, verstosse nicht für immer!

(Psalm 44:23-24)

Неочекиван обрт пратио је почетни израз мисли и осећања из којих је настала слика Сан малих логораша, те управо стога она има и најсложенију генезу. Мноштво екстремно стравичних, тескобних и тешких сведочанстава из јасеновачког пакла која су нам оставили њихови учесници, очевици и потомци преживелих, кроз живу реч и слику изузетно потреса најдубљи бездан човековог битија и сабира се у врисак.

Auf den anfänglichen Ausdruck von Gedanken und Gefühlen folgte eine unerwartete Wendung, aus der das Bild Der Traum der kleinen Lagerinsassen entstand, und gerade deshalb weist es die komplexeste Entstehungsgeschichte auf. Die Vielzahl der äusserst schrecklichen, schmerzvollen und schwierigen Zeugnisse aus der Jasenovac-Hölle, die uns ihre Teilnehmer, Augenzeugen und Nachkommen der Überlebenden in lebendigen Worten und Bildern hinterlassen haben, erschüttert die tiefsten Abgründe des menschlichen Seins zutiefst und mündet in einem Schrei.

Едвард Мунк, Крик Природе, пастел на картону, 1893. / Edvard Munch, Schrei der Natur, Pastell auf Karton, 1893.
Запис норвешког сликара Едварда Мунка о истоименој слици: Једне вечери ишао сам стазом… Осећао сам се уморно и болесно. Зауставио сам се и погледао преко фјорда – сунце је залазило, а облаци постајали крваво црвени. Осетио сам врисак који пролази кроз природу; чинило ми се да сам чуо врисак. Насликао сам ову слику, насликао облаке као праву крв. Боја је вриснула. Ово је постало крик; под свежим утиском прича из логора постаје уједно и запис са јасеновачког логорског поља. На питање како су небо и земља поднели толико зло које се овде излило током четири ратне године, заласци славонског сунца, изразито крупног и црвеног, одговарају такође крвавим криком. Посљедње свјетло прије страшне ноћи Био је бљесак муњевита ножа, И врисак, бијел још и сад у сљепоћи, И бијела, бијела крвникова кожа; Јер до појаса сви су били голи И тако наги очи су нам боли.50
Aufzeichnungen des norwegischen Malers Edvard Munch zum Gemälde Der Schrei: Eines Abends ging ich den Weg entlang… Ich fühlte mich müde und krank. Ich blieb stehen und schaute über den Fjord – die Sonne ging unter und die Wolken wurden blutrot. Ich spürte, wie ein Schrei durch die Natur ging; Ich dachte, ich hätte einen Schrei gehört. Ich habe dieses Bild gemalt, die Wolken wie echtes Blut gemalt. Farbe schrie. Daraus wurde der Schrei. Unter dem frischen Eindruck wird die Geschichte aus dem Lager gleichzeitig zu einer Aufzeichnung aus dem Lagerfeld von Jasenovac. Auf die Frage, wie Himmel und Erde so viel Böses ertragen konnten, das sich hier während des vierjährigen Krieges ergoss, antworten auch die Sonnenuntergänge in Slawonien, extrem gross und rot, mit einem blutigen Schrei. Der letzte Lichtstrahl vor der Urnacht Grauen war noch des Dolches blitzgeschwindes Zücken, ein Aufschrei! grell in Blindheit zu erschauen der Henker weisse Haut, die weissen Rücken: nackt bis zum Gürtel standen sie im Freien die Augen auszustechen uns in Reihen.50

Под силином доживљаја тих ужасних прича, овај унутарњи врисак отвара мукотрпну борбу у којој треба да одрази своје сатанско безличје или преображени божански образ.

Мунков Крик има свој стварни пандан у фотографији детета које је током рата усликао непознати фотограф на неком од јасеновачких стратишта, која је због своје упечатљивости често била у стваралачкој жижи сликара (Бранко Миљуш, Дјеца Козаре, графика), скулптора и дизајнера, поставши један од симбола Јасеновца.

Непознати малишан и његов крик буде мисао да упита: Како се звао, какве су биле његове патње, да ли је Господ пресадио и овај невини цветић у свој Рајски врт, или је допустио да процвета међ’ земаљским трњем, какво је било настројење тог човека с друге стране објектива? Кроз ова питања без одговора неминовно се рађа нова подударност – страдање још једног детенцета у Африци пред лешинаром што очекује његову смрт, забележено на познатој фотографији Глад у Судану.

Unter der Wucht des Erlebten in diesen schrecklichen Geschichten, eröffnet dieser innere Schrei einen mühsamen Kampf, in dem er seine satanische Gesichtslosigkeit oder sein verwandeltes göttliches Antlitz widerspiegeln muss.

Munch’s Schrei hat sein eigentliches Gegenstück in einem Foto eines Kindes, das während des Krieges von einem unbekannten Fotografen an einer der Hinrichtungsstätten von Jasenovac aufgenommen wurde und das aufgrund seiner Eindrücklichkeit oft im kreativen Fokus von Malern (Branko Miljuš, Djeca Kozare, Grafik), Bildhauern und Designern stand und zu einem Symbol von Jasenovac wurde.

Das unbekannte Kind und sein Schrei wecken den Gedanken: Wie war sein Name, was waren seine Leiden? Hat der Herr diese unschuldige kleine Blume in seinen Garten Eden gepflanzt oder hat er sie zwischen den Dornen der Erde blühen lassen? Wie war die Stimmung des Mannes auf der anderen Seite des Fotoobjektivs? Durch diese unbeantworteten Fragen entsteht eine neue Übereinstimmung – das Leiden eines weiteren Kindes in Afrika vor einem Aasgeier, der auf seinen Tod wartet, festgehalten auf dem berühmten Foto Hunger im Sudan.

Крик малишана из јасеновачког пакла / Der Schrei des kleinen Jungen in der Jasenovac-Hölle
Кевин Картер, Глад у Судану, новинска фотографија, 1993. / Kevin Carter, Hunger im Sudan, Zeitungsfotografie, 1993.
Георгије Митрофановић, Емануил, манастир Завала, фреска, 1619. / Georgije Mitrofanović, Emanuel, Kloster Zavala, Fresko, 1619.
Свако од ове деце које страда је један мали Христос.51 Врисак се претвара у вапај Богу: Господе, помилуј сву децу света.52 За илустрацију која приказује страдање деце одабран је лик Господа Емануила, иконографски тип који приказује Христа у дечјем узрасту.
Jedes dieser Kinder, das leidet ist ein kleiner Christus.51 Der Schrei wird zu einem Flehen zu Gott: Herr, erbarme Dich aller Kinder dieser Welt.52 Für die Darstellung des Leidens der Kinder wurde das Bild des Herrn Emanuel gewählt, ein ikonografischer Typus, der Christus als Kind darstellt.

И уједанпут се појави мноштво војника небеских (Лука 2:13), који за ову прилику узимају обличја анђела са иконе Бојана Миљковића Краљево, Крвави октобар 1941. која се налази у храму Светог Јована Претече, у Јасеновцу.

Настаје прва верзија слике, Крик малог логораша. Три анђела долазе по малишана који плаче крај уске пруге. Пруга се претвара у лествицу која се пружа у Небо. Један анђео предаје детенцету непропадљиви венац, други му на плећа качи златна крила, а трећи, који се једном руком већ држи за лествицу, спрема се да га поведе ка Господу.

Својом сасвим једноставном композицијом, монохромним колоритетом и издуженим реалистичним фигурама, ова илустрација знатно одудара од осталих из јасеновачког циклуса. Било је потребно осмислити нову слику о страдању деце.

Und plötzlich erschien eine Vielzahl himmlischer Soldaten (Lukas 2:13), die bei diesem Bild die Gestalt von Engeln aus Bojan Miljković’s Ikone Kraljevo, Blutiger Oktober 1941 annahmen, die sich in der Kirche des Heiligen Johannes des Täufers in Jasenovac befindet.

Die erste Version des Bildes, Der Schrei eines kleinen Lagerinsassen, entsteht. Drei Engel kommen, um einen kleinen Jungen zu holen, der weinend neben einer schmalen Eisenbahn steht. Die Strecke verwandelt sich in eine Leiter, die in den Himmel reicht. Ein Engel überreicht dem Kind einen unvergänglichen Kranz, ein anderer hängt goldene Flügel an seine Schultern und der dritte, der bereits mit einer Hand die Leiter hält, bereitet sich darauf vor, es zum Herrn zu führen.

Mit seiner sehr einfachen Komposition, den monochromen Farben und den langgestreckten realistischen Figuren unterscheidet sich dieses Bild deutlich von den anderen aus dem Jasenovac-Zyklus. Es war nötig, ein neues Bild vom Leid der Kinder zu zeichnen.

Крик малог логораша / Schrei eines kleinen Lagerinsassen

(темпера, акрил, дрвена бојица и танки фломастер на картону у боји; 21х29,7 cm)

(Tempera, Acryl, Buntstifte und Fineliner auf farbigem Karton; 21х29,7 cm)

Јаковљева лествица, манастир Дечани, фреска, XIV век / Jakob’s Leiter Kloster Dečani, Fresko, XIV. Jahrhundert

Као карика остала је „лествица“, сада посматрана попут старозаветног мотива Лествице из композиције Јаковљевог сна:

 

Die „Leiter“ blieb als Verbindung erhalten, nun dargestellt wie das alttestamentliche Motiv der Leiter aus der Komposition von Jakobs Traum:

У потрази за одговарајућим изразом који би осветлио лик деце, малих мученика, непосредно по доласку у Јасеновац сусрела сам се с радовима грузијске сликарке, Нино Чакветадзе. Поједине њене слике оставиле су на мене дубок утисак… питала сам се: Да ли Нино зна за Јасеновац? Изгледало ми је као да је заједно са децом-анђелима са својих слика прелетала јасеновачке логоре, састрадавајући са малим заточеницима.

Auf der Suche nach einem passenden Ausdruck, der den Charakter von Kindern, kleinen Märtyrern, zum Ausdruck bringen würde, stiess ich gleich nach meiner Ankunft in Jasenovac auf die Werke der georgischen Malerin Nino Chakvetadze. Einige ihrer Bilder hinterliessen einen tiefen Eindruck bei mir… Ich fragte mich: Weiss Nino etwas über Jasenovac? Mir kam es so vor, als ob sie zusammen mit den Kinderengeln aus ihren Gemälden über die Jasenovac-Lager flog und mit den kleinen Gefangenen litt.

Нино Чакветадзе, Чувар уље на платну, 2013. / Nino Chakvetadze, Beschützer Öl auf Leinwand, 2013.
Друге су пак слике сећања и дечјих умовања које са пуно носталгичне тишине преносе дух пажњом и топлином испуњеног детињства, управо онаквог какво је било отето од деце која су живела страхоте рата и разбијања породица, губећи истину о себи.53
Andere Bilder sind Bilder von Erinnerungen und Gedanken von Kindern, die mit viel nostalgischer Stille den Geist einer Kindheit voller Aufmerksamkeit und Wärme vermitteln, genau die Art, die Kindern gestohlen wurde, die die Schrecken des Krieges und das Auseinanderbrechen von Familien durchlebten, dabei die Wahrheit über sich selbst verlierend.53
Прихватила сам ликове од Нино, дајући им место у сну једног малог Јакова 54 у тамници злогласне Куле у Старој Градишци, а сабравши у тај сан и децу из других логора с Тавана у Јасеновцу, у Јастребарском, Сиску, која су сва имала исту чежњу и исти сан.
Ich nahm die Figuren von Nino an, gab ihnen einen Platz im Traum eines kleinen Jakob 54 im Kerker des berüchtigten Turms im Aussenlager Stara Gradiška und versammelte in diesem Traum auch Kinder aus anderen Lagern aus Tavan in Jasenovac, aus Jastrebarsko, Sisak. Sie alle hatten die gleiche Sehnsucht und den gleichen Traum.
Деца, логор у Сиску, 1942. / Kinder, Lager in Sisak, 1942
Један од дечака на слици је Милан Бижић са често објављиване фотографије, заправо замрзнутог филмског кадра који је настао у Дечијем логору „Стаклана“ код Сиска, 1942. године.55
Einer der Jungen auf dem Bild ist Milan Bižić aus dem häufig veröffentlichten Foto, eigentlich ein eingefrorenes Filmbild, das 1942 im Kinderlager „Staklana“ in der Nähe von Sisak entstand.55
Ликови двеју девојчица у дну лествице посвећени су Љепосави и њеној сестри Грозди, које су преживеле три месеца у логорима Јасеновац, Стара Градишка и Јастребарско. Љепша56 нам је причала: … чим смо устали, одвели су нас у логор, у колону, па у логор Јасеновац… Биле смо и краставе, и ушљиве, и свакакве. Из Градишке Старе до Окучана су нас пребацили, а даље ишли влаком, теретним вагонима до тог Јастребарског. Нас пун тај један вагон. Ту су била мала дјеца, мислим и млађа од двије године, и они до седамнаест. И влак је стајао, ја не знам, јел’ један, јел’ два пута. Кад би стао влак, отворе тај вагон, и онда неко убаци крух унутра. Међутим, тај крух зграбе ови старији, а ми мали чуј, ми никад нисмо ништа уграбили. Дошли смо у Јастребарско, већ је била вечер. И сад од те жељезничке станице до тог логора кренули смо пјешке. Такви изнемогли и никакви. Пратила нас је једна часна сестра. Ми смо ходали, изнемогли, јадни, гладни. Ова моја мала сестра, не може више ходат’. Узме ју ова од осам година, па ју носи. Та часна сестра приђе к њој, и каже: дај мени то дијете; она ју је носила до барака тих некаквих у којима су нас смјестили. У бараки је било само сијено. То је било нешто као да су ту коњи били, јер су биле овако само преграде, ми смо се видјели, ал’ само нека преградица стоји, нема ништа, на голом том сијену спавамо. Храна исто никаква, к’о и у свим, у оном логору. Сестра се ова најмлађа јако разбољела, одвезли су је у болницу. Адаптирали су један дворац у непосредној близини тога логора. Након неког времена и ја сам брзо била никаква, и мене су одвезли у болницу, ова најстарија је остала у Јастребарском, у тим баракама. Кад сам дошла у болницу, добила сам кревет, случајем неким поред врата улазних у собу. Не знам кол’ко сам дуго, не могу временски ништ’ оцијенити, премала сам била, да бих знала то. Часне сестре су водиле ту болницу. Та часна сестра кад год би дошла ујутро у обилазак, увек би мени рекла подигни покривач, и добацила би ми једну шниту или двије препеченог круха и две коцке шећера. То ме је ваљда одржало на животу, јер и ту је храна била никаква. За такву болесну дјецу кувао се грах некакав. У међувремену том мој ујак је студирао био у Њемачкој, а имао је пријатељицу у Загребу, која је радила у министарству. И онда је он њу звао из Њемачке, они су били у контакту, и замолио је да пође по логорима, тима дјечијима, да потражи да ли има нетко од његове сестре, и од његове браће. Међутим, никог није она нашла, нашла је нас три. И док је дошла, још је била жива и најмлађа сестра,57 али је била јако у лошем стању. Онда је она вратила се у Загреб, да извади потребну документацију, није нас могла само овак’ добити. И кад је поново дошла по нас, ове мале више није било, ја сам ишла с њом, ходала, нисмо је пронашли, она је највјероватније умрла, гдје су је сахранили нисмо никад могли дознати. Онда је та госпођа узела моју сестру старију и одвела нас је у Загреб. Није нас могла увест’ у своју кућу, јер ми смо биле у ранама, у крастама, сврабљиве, ушљиве, ко ће такву дјецу. А она је имала мужа, који је био доста нервозан, старији је био. Она нас је одвела у Липовљане код своје мајке. Њени родитељи су били у Липовљанима, они су били Словаци. И она је њих припремила да ће довјест’ двоје дјеце, пошто су и њени родитељи познавали тог мог ујака, и били су са њиме добри, и они су на то пристали да нас приме. Нису они ни знали ни шта долази к њима. Припремили су тај дан за нас такав дочек, гозбу цијелу. Накухало се ту свакаквих јела, ту се скупило људи из села, сви су дошли да виде шта то долази. Дошао је и доктор, и свећеник, и учитељица, и кад су нас изнјели ван, кад нас је доктор видио рекао је: склањајте све са столова сву храну, оне не смеју ништа окусити, ујутру одмах почињемо са прегледима. И тако људи су то све видјели, разишли се. Нас су сместили у једну собу. Та тета стара, млађа се звала Маришка, старија Меланија, она је са нама спавала, она на једном кревету, нас две у другом. Између кревета је био сталак и нека канта, јер ја сам имала дизентерију. Нисам говорила уопће. Доктор нас је прегледао тај и рекао је оне не смеју једно време ништа јести, само чај, да се црева ишчисте, јер су у јако лошем стању. Ја сам престала говорити. Ја сам говорила док смо били тамо у том Јастребарском, а послије тога, више не знам разлог, не знам због чега, ал’ углавном нисам с никим разговарала, мислили су да сам нијема. Учитељица је долазила сваки дан, читала ми приче, причала, ја сам на све реагирала, и смијала се, али никада ни а, ни б, ништа. Нисам могла ни ходат’. То је био негдје осми мјесец, биле су врућине сјећам се. Мени су направили испод борова испред куће, метнули су јастук један, и онда би ја лежала ту, у том хладу. А људи су стално долазили, сваки дан по неколико људи долазе гледати, јер су чули как’ су довезли двоје дјеце из логора, па су сви долазили то гледати. Та госпођа Маришка, замолила је мог ујака да из Њемачке дође, рекла му је Љепша ни не разговара, не хода, па вели можда ће у његовом присуству нешто бити. Међутим, нисам уопће реагирала. Њих двоје су ме учили ходат’. Ухвати ме сваки испод руке, и добро након неког времена сам ја проходала, а причала ништа. Ни са ким, ни са сестром, с никим! И то је трајало све дотле док се нисам срела са мамом. Деца у тамници пружају своје руке Богу желећи слободу, да л’ својих изнемоглих телашаца, ил’ напаћених душа. Слуге Божје носе децу по лествици ка Господу. Она која су променила местом на лаким облацима налазе покој, и моле се за оне који су остали у логору, додајући им звездице благодатне утехе. Господ Емануил из Небеске славе благосиља мале мученике, као на Крсту простртих руку, па се на овом поновном Распећу из наших дана појављују Сунце и Месец. Нека су деца, попут Милана, Грозде, Љепше, дочекала своју слободу овде на земљи, да посведоче, да нас подсете колико је она велика и лепа.
  • 50 Иван Горан Ковачић, стихови из поеме Јама, записани на месинганој плочи на Лиманима, првом гробљу логора Јасеновац.
  • 51 Псалам 21.
  • 52 Молитва коју је митрополит Амфилохије благословио да изговарамо барем једанпут, свакога дана.
  • 53 Нино Чакветадзе: Сви смо дошли из детињства, а та чињеница ме изнова и изнова вуче да сликам оно што сам и сама доживела, што је оставило траг на мојој души. Много сам срећна у животу, да сам рођена у породици у којој су високо цењене породичне везе, где су старији били поштовани, где су се сви чланови домаћинства односили једни према другима с великим поштовањем. Важно је за децу, као и за одрасле, да знају истину о себи (livejournal.com).
  • 54 Дубица: Ратковић Илија Јаков, рођен 1938. Србин, убијен 1942. у логору Јасеновац – Стара Градишка; (име из регистра имена у књизи Драгоја Лукића, Били су само деца, Књ. 2; стр. 27.)
  • 55 Милан Бижић (1938), преживело дете логораш које је само себе идентификало на овој често објављиваној фотографији, препознавши свој лик и одело у које је обучен, да су идентични као на једној од породичних фотографија снимљеној непосредно пред прогонство у логор породице Бижић из Силаша. (Срђан Секулић, Srbi.hr, 3.6.2020, Дечак са потресне фотографије из усташког логора данас живи у Силашу | Српски меморијал (srpski-memorijal.rs))
  • 56 Љепосава Глише Бољаревић (1937, Јасеновац) живи у близини православног храма у Јасеновцу.
  • 57 Новска-Јасеновац: Бољаревић Глишо Милица, рођена 1939, Српкиња, убијена 1942. у логору Јасеновац; (Драгоје Лукић, Били су само деца, Књ. 2; н. д. стр. 98.)

Die Figuren der beiden Mädchen am unteren Ende der Leiter sind Ljeposava und ihrer Schwester Grozda gewidmet, die drei Monate in den Lagern Jasenovac, Stara Gradiška und Jastrebarsko überlebten. Ljeposava 56 erzählte uns:

… Sobald wir aufgestanden waren, brachten sie uns ins Lager, zur Kolonne und dann ins Lager Jasenovac … Wir hatten Krätze, Läuse und alles Mögliche. Sie brachten uns von Stara Gradiška nach Okučani, und dann fuhren wir mit dem Zug in Güterwaggons nach Jastrebarsko. Der Waggon ist voll mit uns. Es gab kleine Kinder, ich glaube jünger als zwei Jahre, und solche bis siebzehn.

Und der Zug hielt an, ich weiss nicht, ob es einmal oder zweimal war. Als der Zug anhielt, öffneten sie den Waggon und dann legte jemand Brot hinein. Dieses Brot wurde jedoch von den Ältesten geschnappt, und wir Kleinen, was soll ich sagen, wir haben uns nie etwas geschnappt. Wir kamen in Jastrebarsko an, es war bereits Abend. Und nun machten wir uns zu Fuss auf den Weg vom Bahnhof zu diesem Lager. So völlig erschöpft. Wir wurden von einer Nonne begleitet. Wir gingen erschöpft, elend und hungrig. Meine kleine Schwester konnte nicht mehr laufen. Dann nahm sie die achtjährige Schwester und trug sie. Diese Nonne kam auf sie zu und sagte: Gib mir das Kind; sie trug sie zu den Baracken, in denen sie uns untergebracht hatten. Im Schuppen war nur Heu. Es war so, als ob dort früher Pferde waren, denn es gab nur solche Trennwände, wir sahen uns, aber nur eine Trennwand steht, da ist nichts, wir schlafen auf dem kahlen Heu. Auch das Essen schmeckt nach nichts, wie überall, in diesem Lager. Die jüngste Schwester wurde sehr krank und wurde ins Krankenhaus gebracht. In unmittelbarer Nähe dieses Lagers wurde eine Burg adaptiert. Nach einiger Zeit ging es mir auch schnell nicht mehr gut, und man brachte mich ins Krankenhaus, die älteste Schwester blieb in Jastrebarsko, in diesen Baracken. Als ich ins Krankenhaus kam, bekam ich ein Bett, zufällig eines neben der Zimmertür. Ich weiss nicht, wie alt ich bin, ich kann zeitlich nichts einschätzen, ich war zu jung, um das zu wissen. Nonnen leiteten dieses Krankenhaus. Wenn diese Nonne morgens vorbeikam, sagte sie mir immer, ich solle die Decke hochheben und sie warf mir ein oder zwei Scheiben geröstetes Brot und zwei Würfel Zucker zu.

Ich schätze, das hat mich am Leben gehalten, denn auch dort gab es kein Essen. Für solche kranken Kinder wurden irgendwelche Bohnen gekocht. In der Zwischenzeit hatte mein Onkel, der in Deutschland studierte, und eine Freundin in Zagreb hatte, die im Ministerium arbeitete, diese aus Deutschland angerufen, sie standen in Kontakt und er bat sie, durch die Lager zu gehen, und unter den Kindern, nach seinen Schwestern und Brüdern zu suchen. Sie fand jedoch niemanden, sie hatte nur uns drei gefunden. Und als sie kam, da lebte die jüngste Schwester noch,57 aber es ging ihr sehr schlecht. Dann kehrte sie nach Zagreb zurück, um die notwendigen Unterlagen zu besorgen, sie konnte uns nicht einfach so bekommen. Und als sie wieder kam, um uns zu holen, war die Kleine nicht mehr da, ich ging mit ihr, und wir suchten sie, aber wir haben sie nicht gefunden, sie ist höchstwahrscheinlich gestorben, wir konnten nie herausfinden, wo sie begraben wurde. Dann nahm diese Dame meine ältere Schwester und mich und brachte uns nach Zagreb. Sie konnte uns nicht in ihr Haus bringen, weil wir voller Wunden waren, verschorft waren, juckten und von Läusen übersät waren, wer will schon solche Kinder. Und sie hatte einen Mann, der ziemlich nervös war, er war älter. Sie brachte uns nach Lipovljani zu ihrer Mutter. Ihre Eltern lebten in Lipovljani, sie waren Slowaken.

Und sie bereitete sie darauf vor, zwei Kinder mitzubringen, da ihre Eltern auch meinen Onkel kannten, und sie waren gut mit ihm und waren bereit, uns aufzunehmen. Sie wussten nicht einmal, was auf sie zukam. Sie bereiteten uns an diesem Tag einen solchen Empfang, ein richtiges Fest. Dort wurden alle möglichen Gerichte gekocht, die Menschen aus dem Dorf versammelten sich, alle kamen, um zu sehen, was auf sie zukam. Der Arzt, der Priester und der Lehrer kamen auch, und als sie uns nach draussen brachten, als der Arzt uns sah, sagte er: Entfernt alle Lebensmittel von den Tischen, sie dürfen nichts essen, morgen früh machen wir sofort Untersuchungen. Und als die Leute das alles sahen, gingen sie auseinander. Sie brachten uns in ein Zimmer. Diese alte Tante, die jüngere hiess Mariška, die ältere hiess Melania, sie schlief bei uns, sie in einem Bett, wir beide im anderen. Zwischen den Betten standen ein Gestell und ein Eimer, weil ich Durchfall hatte. Ich habe überhaupt nicht gesprochen. Der Arzt untersuchte uns und sagte, dass wir eine Zeit lang nichts essen dürften, nur Tee, um den Darm zu reinigen, da es uns sehr schlecht gehe. Ich hörte auf zu reden. Ich habe gesprochen, als wir dort in Jastrebarsko waren, und danach weiss ich den Grund nicht mehr, ich weiss nicht warum, aber meistens habe ich mit niemandem gesprochen, sie dachten, ich wäre stumm. Die Lehrerin kam jeden Tag, las mir Geschichten vor, redete, ich reagierte auf alles und lachte, aber ich sagte keinen Ton, weder A, noch B, nichts. Ich konnte nicht einmal laufen. Es war ungefähr im achten Monat, ich erinnere mich, dass es heiss war. Sie machten für mich einen Platz unter den Kiefern vor dem Haus, legten ein Kissen darauf und dann legte ich mich dort in den Schatten. Und die Leute kamen immer wieder, jeden Tag kamen ein paar Leute, um zuzusehen, weil sie gehört hatten, dass zwei Kinder aus dem Lager geholt worden waren, also kamen sie alle, um sich das anzusehen. Diese Frau Mariška hat meinen Onkel gebeten, aus Deutschland zu kommen, sie hat ihm gesagt, dass Ljeposava nicht einmal redet und auch nicht geht, also sagte sie, dass vielleicht in seiner Gegenwart sich etwas ändern könnte. Ich reagierte jedoch überhaupt nicht. Die beiden haben mir das Laufen beigebracht. Jeder von ihnen packte mich unter dem Arm, und nach einer Weile ging ich, aber ich redete weiterhin nicht. Mit niemandem, nicht mit meiner Schwester, mit niemandem! Und das dauerte so lange, bis ich meine Mutter traf.

Die Kinder im Gefängnis strecken ihre Hände zu Gott aus und wünschen sich Freiheit, sei es für ihren erschöpften Körper oder für ihre gequälte Seele. Diener Gottes tragen Kinder die Leiter zum Herrn hinauf. Diejenigen, die in den hellen Wolken ihren Platz gewechselt haben, finden Ruhe und beten für diejenigen, die im Lager geblieben sind, und senden ihnen die Sterne des gnädigen Trostes. Der Herr Emmanuel von der Himmlischen Herrlichkeit segnet die kleinen Märtyrer, wie am Kreuz mit ausgestreckten Händen, so erscheinen bei dieser erneuten Kreuzigung aus unseren Tagen die Sonne und der Mond.

Einige Kinder, wie Milan, Grozda, Ljeposava, bekamen ihre Freiheit hier auf der Erde, um Zeugnis abzulegen und uns daran zu erinnern, wie gross und schön sie ist.

  • 50 Ivan Goran Kovačić, Verse aus dem Gedicht Jama (Das Massengrab, Übersetzung von Zlatko Gorjan, Anmerkung der Übersetzerin), geschrieben auf einer Messingplatte in Limani, dem ersten Friedhof des Lagers Jasenovac.
  • 51 Psalm 21.
  • 52 Das Gebet, für welches uns der Metropolit Amfilohije den Segen gab, es mindestens einmal am Tag zu sprechen.
  • 53 Nino Chakvetadze: Wir alle kommen aus der Kindheit, und diese Tatsache bringt mich immer wieder dazu, das zu malen, was ich selbst erlebt habe und was Spuren in meiner Seele hinterlassen hat. Ich habe grosses Glück in meinem Leben, dass ich in eine Familie geboren wurde, in der familiäre Bindungen einen hohen Stellenwert haben, in der die Ältesten respektiert wurden und in der alle Mitglieder des Haushalts einander mit grossem Respekt begegneten. Sowohl für Kinder als auch für Erwachsene ist es wichtig, die Wahrheit über sich selbst zu erfahren (livejournal.com).
  • 54 Dubica: Ratković Ilija Jakov, geboren 1938. Serbe, getötet 1942 im Lager Jasenovac – Stara Gradiška; (Name aus dem Namensregister in Dragoje Lukić, Bili su samo deca, Bd. 2; S. 27.)
  • 55 Milan Bižić (1938), ein überlebendes Lagerkind, der sich auf diesem häufig veröffentlichten Foto selbst identifizierte, indem er erkannte, dass sein Gesicht und der Anzug, in den er gekleidet war, mit einem der Familienfotos identisch waren, das kurz vor der Deportation der Familie Bižić aus Silas gemacht worden war. (Срђан Секулић, Srbi.hr, 3.6.2020, Дечак са потресне фотографије из усташког логора данас живи у Силашу | Српски меморијал (srpski-memorijal.rs))
  • 56 Ljeposava Gliše Boljarević (1937, Jasenovac) lebt in der Nähe zur orthodoxen Kirche in Jasenovac.
  • 57 Novska-Jasenovac: Boljarević Glišo Milica, geboren 1939, Serbin, getötet 1942 im Lager Jasenovac; (Dragoje Lukić, Bili su samo deca, Bd. 2; a.a.O., S. 98.)