14. Свети мученици у Пичилијевој пећи
14. Heilige Märtyrer in Piccili’s Ofen
(темпера, акрил, дрвена бојица и танки фломастер на картону у боји; 21х29,7 cm)
(Tempera, Acryl, Buntstifte und Fineliner auf farbigem Karton; 21х29,7 cm)
Као злато у пећи испроба их, као жртву свеплодницу прими их.
(Премудрости Соломонове 3:6)
Wie Gold im Schmelzofen hat er sie erprobt und wie ein Ganzopfer sie angenommen.
(Weisheit Salomos 3:6)
Ово је заповијест моја: да љубите једни друге, као што ја вас љубим… сваки који је од истине слуша глас мој (Јован 15:12; 18:37). А опет су у Христа обучени били осуђени на смрт без кривице.
Централни јасеновачки логор III формиран је на месту већ постојеће фабрике цигле. Ту су пећи за печење цигле, којих је било седам, преудешене идејом инжењера Доминика Хинка Пичилија, те су у њима неко време спаљивани лешеви логораша, а понекад и живи људи: Концем фебруара (1942) спаљена је тако једна већа група од Сарајева и Завидовића, и једна од Загреба. На 28. марта спаљена је група од 60 жена, највише од Брчког, у априлу је спаљивано врло много… Из Грачанице и Градачца упућено је 180 сељака право са станице на спаљивање; затим нов транспорт од 60 људи… затим једна група од Тузле, па од Бијељине… с Кордуна спаљено их је 60-70… почетком маја 40 Срба из Млаке… мање групе од Липика, Пакраца, Загреба, да не говоримо о појединцима. На 13. маја опет пушио се димњак. Спаљено је 40 српске деце. Итд.30
Бака Драга нам је у више наврата казивала о мирису спаљених који су месецима осећали док су били у гету. Гледали су колоне и чекали када ће на њих доћи ред. Она је маја 1942. године у логору Циглана провела три дана. Једне ноћи била је у групи за спаљивање, чекала је у Тунелу крај пећи: Тада, сам изгубила страх. Али, усташе су обуставиле паљење за ту ноћ, јер је било исувише много људи. Наредног дана потрпани су у вагоне и упућени даље у Стару Градишку.
Das ist mein Gebot: Liebt einander, wie ich euch liebe … Jeder, der der Wahrheit angehört, hört meine Stimme (Johannes 15,12; 18,37). Und doch wurden diejenigen, die in Christus gekleidet waren, ohne Schuld zum Tode verurteilt.
Das zentrale Jasenovac-Lager III wurde auf dem Gelände einer bereits bestehenden Ziegelfabrik errichtet. Es gibt sieben Ziegelöfen, die vom Ingenieur Dominique Hinko Picilli entworfen wurden und in denen eine Zeit lang die Leichen von Lagerinsassen und manchmal auch lebenden Menschen verbrannt wurden: Ende Februar (1942) wurden eine grössere Gruppe aus Sarajevo und Zavidovići, sowie eine Gruppe aus Zagreb verbrannt. Am 28. März wurde eine Gruppe von 60 Frauen, hauptsächlich aus Brčko, verbrannt, im April wurden viele verbrannt… 180 Bauern aus Gračanica und Gradačac wurden direkt vom Bahnhof zur Verbrennung geschickt; dann ein neuer Transport von 60 Personen… dann eine Gruppe aus Tuzla, dann aus Bijeljina… 60-70 aus Kordun wurden verbrannt… Anfang Mai 40 Serben aus Mlaka… kleinere Gruppen aus Lipik, Pakrac, Zagreb, ganz zu schweigen von Einzelpersonen. Am 13. Mai rauchte der Schornstein erneut. 40 serbische Kinder wurden verbrannt. Usw.30
Oma Draga erzählte uns mehrmals vom Brandgeruch, den sie während ihres Aufenthalts im Ghetto monatelang gerochen hatte. Sie beobachteten die Kolonnen und warteten, bis sie an der Reihe waren. Im Mai 1942 verbrachte sie drei Tage im Lager Ciglana. Eines Nachts war sie in der Gruppe zur Verbrennung, sie wartete im Tunnel beim Ofen: Da verlor ich meine Angst. Aber die Ustascha stellten das Brennen für diese Nacht ein, weil zu viele Menschen da waren. Am nächsten Tag wurden sie in Waggons verladen und weiter nach Stara Gradiška geschickt.
Од злочинаца гоњени оштрицама бајонета, две групе мученика крећу се ка пећи. Једна девојчица се осврће и пита: Мајко, ‘оће ли и нас у пећ? Утом она угледа анђела Божјег који њу и дечаке, који су већ у ватри, благосиља и крепи на страдање. Анђео једном дечаку пружа и сферу с крстом. Сфера је хладна, у сребрно-плавој боји као дах росе који лахори, па их се не дотиче огањ нимало (Данило 3:50). Други анђели удивљени дочекују душе већ пострадалих, осветљују им пут у небеса, пружају крсна знамења и златне венце.
Сликање ове слике било је посебно потресно, али тек када је она била готова наступио је кошмар. Стално ми је пред очима била нацртана група људи упућена ка пећи, и лик жене прве на уласку у ватру здесна. Окретала би главу ка мени као да моли за помоћ, чула бих и ватру и крике. А онда, после неколико таквих дана, дође нам у манастир деда Никола. Падао је снег, а Никола је из Новог Града путовао зауставивши пар камиона, имао је осамдесет четири године. Пошли смо заједно на поље, и он је испричао своју причу. Његова жена је од Драгишића из Матијевића, била је мала и стрина која је била Шокица ју је извукла из колоне коју су усташе гониле у логор. Сви њени (њих осамнаест Драгишића) побијени су у Јасеновцу. Када је 1966. године било свечано отварање Богдановићевог споменика Цвијет, дошао је и Никола са својом Радојком. Било је пуно народа и оних који су преживели логорске страхоте. Никола је предложио својој жени да се раздвоје, и пођу међ’ људе не би ли од кога можда чули нешто о Драгишићима. Прва старица којој је Никола пришао гледала је негде укочено испред себе: Мука! Стојим овде и гледам, тамо је била пећ, и никада нећу заборавити како су те ноћи у њој спалили осамнаест Драгишића…
Непуних годину дана пошто сам насликала Свете мученике у Пичилијевој пећи први пут смо обишли локалитет Дубичких кречана. Ово је био одељак логора двадесет километара од Јасеновца уз Уну. То имање с каменим пећима узиданим у падину брда, пре рата припадало је Јову Биуковићу који се бавио производњом грађевинског материјала. Јово је убијен, а његово имање отето за потребе логора, те се у тим пећима производио креч за градњу Јасеновца, и посипање живих и мртвих бачених у велике гробнице. И у овим пећима је спаљено мноштво људи, жена и деце. Оне су прогутале читаве породице. По облику једина преостала пећ, од пет колико их је у рату било, управо подсећа на ову изображену на илустрацији.
Von den Verbrechern mit Bajonetten verfolgt, bewegen sich zwei Gruppen von Märtyrern auf den Ofen zu. Ein kleines Mädchen blickt zurück und fragt: Mutter, stecken sie uns auch in den Ofen? Dann sieht sie einen Engel Gottes, der sie und die Jungen, die bereits im Feuer sind, segnet und ihnen Kraft zum Leiden gibt. Ein Engel reicht einem Jungen auch eine Kugel mit einem Kreuz. Die Kugel ist kalt, in silberblauer Farbe wie der Hauch des Taus, der weht, sodass das Feuer sie überhaupt nicht berührt (Daniel 3:50). Andere staunende Engel heissen die Seelen der bereits Leidenden willkommen, erhellen ihnen den Weg zum Himmel, reichen ihnen Taufzeichen und goldene Kränze.
Das Malen dieses Bildes war besonders ergreifend, aber erst als es fertig war, begann der Albtraum. Ständig vor meinen Augen zeichnete sich eine Gruppe von Menschen ab, die auf den Ofen gerichtet waren, und rechts die Gestalt der Frau, die zuerst ins Feuer ging. Sie drehte ihren Kopf zu mir, als würde sie um Hilfe betteln, ich hörte auch Feuer und Schreie. Und dann, nach ein paar solchen Tagen, kam Grossvater Nikola in unser Kloster. Es schneite und Nikola war aus Novi Grad gekommen, indem er ein paar Lastwagen anhielt, die ihn mitnahmen. Er war 84 Jahre alt. Wir gingen zusammen aufs Feld und er erzählte seine Geschichte.
Seine Frau stammte aus der Familie Dragišić aus [dem Dorf] Matijević, sie war klein und ihre Tante, die Kroatin war, zog sie aus der Kolonne, die die Ustascha zum Lager fuhren. Alle von ihnen (achtzehn Mitglieder der Familie Dragišić) wurden in Jasenovac getötet. Als 1966 Bogdanović’s Denkmal [Steinerne] Blume feierlich eröffnet wurde, kam auch Nikola mit seiner Frau Radojka. Es gab viele Menschen und diejenigen, die die Schrecken des Lagers überlebten. Nikola schlug seiner Frau vor, sich zu trennen und unter die Leute zu gehen, um zu sehen, ob sie von jemandem etwas über die Familie Dragišić erfahren könnten. Die erste alte Frau, auf die Nikola zuging, blickte starr vor sich hin: Schmerz! Ich stehe hier und schaue, da war ein Ofen, und ich werde nie vergessen, wie in dieser Nacht achtzehn Dragišićs darin verbrannten …
Weniger als ein Jahr, nachdem ich die Heiligen Märtyrer in Piccili’s Ofen gemalt hatte, besuchten wir zum ersten Mal die Stätte Dubičke Krečane. Dies war ein Abschnitt des Lagers zwanzig Kilometer von Jasenovac entfernt entlang der Una. Vor dem Krieg gehörte dieses Anwesen mit in den Hang eingebauten Steinöfen Jovo Biuković, der sich mit der Herstellung von Baumaterialien beschäftigte. Jovo wurde getötet und sein Eigentum für den Bedarf des Lagers beschlagnahmt. In diesen Öfen wurde Kalk für den Bau von Jasenovac hergestellt, und die Lebenden und die Toten wurden in grosse Gräber geworfen. In diesen Öfen wurden viele Leute, Frauen und Kinder, verbrannt. Sie haben ganze Familien verschlungen. Von der Form her ähnelt der einzige erhaltene Ofen von den fünf, die während des Krieges genutzt wurden, genau dem auf der Abbildung gezeigten.
- 30 Епископ Захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић, Великомученички Јасеновац; н. д. стр. 43. (Казивање Владимира Лончара, инжењера, шумског референта у Пакрацу)
- 30 Bischof von Zahum-Herzegowina Atanasije Jevtić, Großmärtyrer Jasenovac; a.a.O., S. 43. (Aussage Vladimir Lončar, Ingenieur, Referent für das Waldgebiet in Pakrac)